https://www.cazin.net/magazin/....preminuo-je-legendar

НЕМОЈ, СИНЕ, НИКАДА ДА СЕ ПРИКЛОНИШ СИЛИ ЈЕР СИЛА ТЕ ШТИТИ АЛИ ТЕ И ДРОБИ.

Прије неколико мјесеци, причам синовима ону досадну родитељску причу о важности знања: како је то једино што нико не може да им узме, најважније власништво, бла-бла-бла. Да треба завршити факултет, добити добар посао па ће моћи да имају одговарајућу плату, бла-бла-бла… И по обичају, млађи син ме нокаутира једном реченицом.

„Ти си била ђак генерације, завршила и факултет, па зашто онда имаш малу плату?“
И уместо да грунем са различитим оправдањима, да уплетем ове или оне спољње чиниоце, рекла сам голу, суштинску истину:
-„Нисам способна.“
Нисам способна да се прилагодим условима у које не вјерујем и који би ме учинили пониженом, проданом јединком. Нисам способна да будем на правом мјесту у право вријеме, са правим људима. Нисам способна да тражим ако сам заслужила, да будем досадна, да молим, никог осим Бога. Ето, зато имам малу плату, а била сам ђак генерације и завршила сам факултет.
Без обзира на то, коло среће никада не стоји, и кад се једном буде окренуло, ја имам шта да понудим.
Па иако идеалистички звучи, немој, сине, никада да вараш за оцјену. Заради, па нек је и тројка. Не купуј дипломе, не камчи положаје, не увлачи се у ректуме, јер ти су успјеси краткога даха. Убиће у теби емпатију и поштење, јер што је човјек више, лакше заборавља да основ пирамиде чине каменчићи. Ако не пази на њих, ускомешаће се, и сви ти наизглед чврсти, велики блокови, пашће и потонути у пијесак.
Немој, сине, да заборавиш ко си ни чији си. Поштуј сваког ко те отворено гледа у очи, способан да каже истину јасно и гласно. Чувај се оних што шапућу, што те бодре само кад нико не чује, оних што превише обећавају.
Немој, сине, никада да се приклониш сили јер сила те штити али те и дроби.
Кад погријешиш, поправи. Кад се огрешиш, исправи.
Немој, сине, никада да повјерујеш да су срећнији они који имају више а нису бољи од тебе, њима је данас лакше, ал’ сутра, када се точак среће заврти, питаће их правда гдје им је било срце.

Jелена Миленковић