Антифашизам није само величање партизанске борбе
Историју је писао победник, а није био нарочито писмен. Када је испливало обиље историјских података који негирају званичну "истину", све се ускомешало, узавреле су страсти. Потомци победника не дају своје, потомци поражених траже своју правду. Поделе су омиљени српски хоби, и просечан Србин једва чека да комшији цркне кокарда или петокрака. Тај рат је пролио превише братске крви да бисмо данас могли хладне главе да причамо о њему. Али...
Убеђен сам да је, уз фашизам, комунизам највеће зло човечанства. Србији ништа горе од комунизма није могло да се догоди. Шта се дешавало у Србији после устоличења комуниста, добро се зна, али је то још увек табу тема. Данашњи најгорљивији бранитељи људских права не желе ни да чују за осуду најбестијалнијих комунистичких злочина. Ваљда зато што је црвеним антифаштистима дозвољено да убију више десетина хиљада људи који нису били скројени по њиховој мери. Још дуго ћемо, нажалост, осећати последице те пошасти јер комунисти у Србији не да нису прошлост, него су активни да активнији не могу бити. То значи да људи са нескривеним комунистичким педигреом и дан-данас кроје државну политику и доносе најважније одлуке. Како год били идеолошки опредељени, присталица сам толеранције и помирења у Срба. Да све велике поделе оставимо прошлости. Како стоје ствари, то је само утопија. Не дај Боже да се Срби сложе! Уништиће нас идеолошка и свака друга острашћеност. Помирења, по свему судећи, не може да буде за још неколико генерација. Шта ће тада бити са Србијом и српским народом, ми нећемо знати.
