🧐Ugledni zagrebački profesor Velimir Srića kaže:
Da, živimo u kreativnim vremenima. Medicina je toliko napredovala da praktično ni jedan čovjek nije potpuno zdrav.
Država je toliko moćna da više nitko nije slobodan.
Oko nas caruje demokracija, što znači da puno nekompetentnih bira malo korumpiranih.
Danas najbolji sportaš, glumac ili pjevač, zarađuje tisuću puta više od najboljeg učitelja, odgajatelja ili liječnika.
Materijalno bogatstvo prati duhovna praznina.
Gradimo sve više zgrade, a prag tolerancije nam je sve niži.
Gradovi se šire, a pogledi na svjjet sužavaju.
Kupujemo više stvari, ali u njima manje uživamo.
Povećava se površina stanova u kojima živi sve više samaca. Porodice su bogatije, ali se parovi češće razvode.
Raste broj lijepih kuća i razorenih domova.
Tehnološki napredak nam štedi vrijeme kojeg imamo sve manje. Naučili smo žuriti i zaboravili strpljivo čekati.
Raste broj stručnjaka i neriješenih problema.
Obrazovaniji smo, ali ne i mudriji. Više znamo, a slabije prosuđujemo. Raste broj humorističnih serija i bolesnih od depresije
Stalno se ljutimo, stalno smo umorni.
Mozganje pred knjigom zamijenili smo vegetiranjem pred ekranom. Živimo duže, ali ispraznije.
Okruženi smo brzom hranom i sporom probavom.
Trećina čovječanstva umire od gladi, a trećina od bolesne debljine. Imamo na stotine Facebook pratitelja i nijednog pravog prijatelja. Raste broj visokih ljudi i sitnih duša. Često se svađamo, rijetko volimo, s lakoćom mrzimo.
Dobar ukus je zamijenio šund. Masovna kultura stvara masovne histerije i masovne ubojice. Posjećujemo udaljene planete i asteroide, ali ne poznajemo najbliže susjede.
Centar našeg života postao je šoping centar.
Ponosno jedemo "zdravu hranu", a puštamo da nam mediji truju duh. Sve je više informacija, a sve manje prave komunikacije.
Svemu znamo cijenu, a ničemu vrijednost.
Uče nas zaraditi za život, ali ne i živjeti.
Nekad smo stvari trošili, a ljude voljeli, danas je obrnuto..!!

Ручак са Богом

Мали дечак је хтео да упозна Бога. Знао је да је дугачак пут до места где Бог живи, тако да је узео сендвиче и сок и кренуо је на пут.

Када је прешао неколико улица угледао је старца. Старац је седео у парку и хранио голубове.
Дечак је сео поред њега и отворио своју торбу. Хтео је да попије гутљај сока када угледа старца, учини му се да је гладан, па му понуди сендвич.

Старац је захвално прихватио и насмешио се дечаку. Његов је осмех био тако мио и топао да је дечак пожелео да га опет види па му понуди и гутљај сока

Старац му се поново топло насмеши. Дечак је био одушевљен. Седели су један поред другог цело поподне, јели и смешили се, а нису изговорили ни једну реч.

Пао је мрак. Дечак примети како је уморан и устаде да крене кући, али након пар учињених корака окрену се, притрча старцу и загрли га. Старац му упути највећи, најлепши и најтоплији осмех до тад.

Мало касније, када је дечак отворио врата свога дома, мајка се изненади срећом на његовом лицу. Питала га је: „Шта си то радио данас па си тако срећан?“

Одговорио је:
„Ја сам данас ручао са Богом!“ Пре него што је мајка изустила реч, додао је:“ Знаш шта? Бог има најлепши осмех који сам икада видео!“

У исто време старац, озареног лица, вратио се кући. Његов син је био запрепашћен блаженством којим му је зрачило лице и упита га:
„ Тата, шта ти се то десило данас што те је учинило тако срећним?“

Одговорио је: „Јео сам сендвич у парку, са Богом!“ Пре него што син било шта рече, додао је: „Знаш, Бог је много млађи него што сам очекивао!“

Пречесто потцењујемо значај додира, осмеха, лепих речи, уха које зна да слуша, малених знакова пажње, свега што може да нам промени живот. Неки људи улазе у наш живот са разлогом, неки у одређеном периоду, а неки ће бити са нама до краја. Загрлимо их све !!!
#dnevnadozabeograda