TERAPIJA POMOĆU KONJA

Područije terapije i aktivnosti pomoću konja čine fizikalani, defektoloski, logopedski, socijalno pedagoški tretman, psiho terapija i radna terapija.

Hipoterapija je fizikalna, okupaciona i logopedska strategija lečenja osoba sa invaliditetom koja koristi konjski pokret za postizanje funkcionalnih ciljeva. Hipoterapija znači lecenje uz pomoc konja (grcki hippo=konj; therapeia=lečenje) i odnosi se na upotrebu trodimenzionalnog načina kretanja konja kao sredstva lečenja osoba sa funkcionalnim ograničenjima, neuromotornim i senzornim disfunkcijama. Hipoterapijski tretman ima neurofiziološku osnovu i mora biti propisan od strane lekara a sprovodi ga fizioterapeut, radni terapeut i logoped sa završenom posebnom obukom iz hipoterapije. Svako od njih uz pomoć konja postiže ciljeve u skladu sa svojom strukom. Ova terapija odvija se kao samostalna što znači da sama po sebi ima terapijski učinak i predstavlja dopunu standardnim autorizovanim terapijskim postupcima. Konjski pokret nudi dobro modulisane senzorne inpute vestibularnog, proprioceptivnog, taktilnog i vizualnog sistema. Uz pomoć hipoterapije zdravlje korisnika može se poboljšati sa fizičkog, emocionalnog, psihološkog, društvenog i edukativnog aspekta.
Na fizičkom planu, hipoterapija utiče na:
Normalizaciju mišićnog tonusa, jačanje mišićne snage, povećanje obima pokreta, smanjenje stereotipnih pokreta, kontrola držanja tela, poboljšanje koordinacije i ravnoteže, simetrije pokreta. Osnova terapijskog učinka hipoterapije ali i svih ostalih oblika jahanja je trodimenzionalno kretanje konjskih ledja gde se pri frekvenciji od 50-60 koraka u minuti na jahača prenese od 90 do 110 impulsa (što je jednako ritmu ljudskog hoda) koji se pri pravilnom položaju jahača prenose od karlice na trup, te posredno na celo telo i predstavljaju fizioloski trening karlice i trupa.
Sa konjskih ledja se na pacijenta prenose trodimenzionalni pokreti kroz sve tri ravni:
U sagitalnoj ravni karlica se pomera napred nazad
U frontalnoj ravni karlica se pomera levo desno
U transverzalnoj ravni su prisutne rotacije i dijagonalna kretanja karlice
Jahač se pri tome nalazi u tzv. inhibitornom, neutralnom položaju koji minimizira spazme u mišicima, ima široku bazu oslonca na sedište i bedra koji facilitira (olakšava) sedenje, te vrši abdukciju (širenje) bedara, koja je važna kod pacijenata koji su stalno u kolicima.
Korisnik je pokretljiviji i izdržljiviji, poboljšava mu se cirkulacija i disanje, senzorna integracija, usmerava mu se pažnja i povećava koncentracija.
 

Terapija uz pomoć konja za decu sa autizmom

 

Opšti ciljevi tretmana osoba sa autizmom su:

Podsticanje normalnog razvoja (kongnitivnog, jezičkog I socijalnog)

Podsticanje procesa učenja

Smanjenje rigidnosti I stereotipija u ponašanju

eliminacija nepoželjnog ponašanja

Smanjenje porodičnog stresa

Terapija uz pomoć konja, je posebno formirana za svakog. Fokusiramo se na specifične ciljeve u skladu sa objektivnim terapijskim programom i na osnovu unapred dizajniranih dijagnostičkih procena učesnika. Ciljevi treba da su merljivi, napredak i terapijske aktivnosti se stalno beleže i dokumentuju u vidu izveštaja.

Pre svega, kako bi terapija pomoću konja funkcionisala na zadovoljavajućem nivou, neophodno je u svom timu imati obučenog konja koji je zadovoljan i ima optimalne uslove života. U radu sa decom sa autizmom od velike je važnosti je i imati tim ljudi koji je dobro uvežban, profesionalan. Pored toga, neki od uslova su i: adekvatni i sigurni objekti i okruženje, individualni plan rada i aktivnosti, potvrda od lekara opšte prakse da dete nema stanja ili bolesti koja mogu biti kontraindikovana sa jahanjem ili bliskim kontaktom sa životinjama, dugoročni plan aktivnosti, sa pažljivo odabranim pauzama i prekidima, planiranje termina jahanja u kontinuitetu i u istim terminima, opremu za jahača, pažljivo odabrana didaktička sredstva…

Fizičke prednosti jahanja

Jahanje konja razvija snagu, pospešuje ravnotežu i koordinaciju. Dete stalno prilagođava svoje telo da bi ostalo u sedlu tokom promena u brzini, smeru, usponima i serpentinama. Kontrola uzde zahteva koordinaciju između leve i desne strane tela. Terapeuti imaju mogućnost da koordiniraju položaj tela, promene, vežbe za finu u grubu motoriku, reedukaciju psihomotorike, pa čak i elemente sportskog jahanja.

Senzorni benefiti

Kretnja konja obezbeđuje vestibularne senzorne stimulacije. Vestibularni senzorni sistem stimulisan je hodom, promenama smera, brzine, uspona i nagiba. Snažno kretanje konja pomera telo deteta, stimuliše mišiće i zglobove, pa dete ima jači proprioceptivni osećaj. Dodir konjske dlake, grive, repa i raznih tekstura opreme stimuliše čulo dodira.

Podsticaj razvoja kognitivnih i jezičnih veština

Kroz razne programe i metode, kako defektološke, tako i iz drugih oblasti, možemo u jednoj prijatnoj atmosferi, van učionice, neposredno uticati na pozitivan razvoj govorno jezičkih sposobnosti i veština.

Socijalno emocionalni uticaj konja, jahanja na dete sa autizmom

.Briga za konja pomaže detetu da nauči o osećajima drugog živog bića. Rad sa timom i ljudima u klubu moze pospešiti razvoj socijalnih i komunikacijskih veština. Neverbalna komunikacija između deteta i konja se razvija, a pravila se polako usvajaju.

Jahanje konja je mnogo više od pukog fizičkog iskustva. Tu je i vrlo duboka veza jahača sa konjem. Konj je usklađen s najmanjim pokretom, stav i emocija – sve je jasno i nedvosmisleno. Konji mogu osetiti ako ste ljuti, nervozni, srećni, uzbuđeni, napeti ili opušteni – oni reaguju skladno tome. Zbog toga, njihove reakcije su veoma delotvorne u stvaranju veza s decom sa autizmom koji imaju poteskoća u komunikaciji i interakciji. Deca mogu naučiti da komuniciraju verbalno i fizički sa svojim konjem, a konj će odmah reagovati na takve podsticaje. Konj ih motivise i stimuliše da pažnju usmere van sopstvenih senzacija. Komunikacija koju deca ostvaruju sa terapeutima u ovakvoj sredini je kvalitativno drugačija i rasterećena uobičajenih prostora u kojima se terapija odvija.

Ostala sam duzna ......Kako zenka orla bira oca za svoje bebe?
DOBAR PRIMER KAKO TREBA DUHOVNO I FIZICKI ODGAJATI POTOMSTVO.
Dakle ...
Ženka orla oca za svoje potomstvo​ bira na vrlo zanimljiv način. S drveta odlomi grančicu, uzme je u kljun, podigne se na veliku visinu i počinje da kruži s grančicom u kljunu. Baca ovu granu opet dole, mužjak je ponovno uhvati i donosi joj, a ona opet baca… To se ponavlja mnogo puta. Ako orao ulovi svaki put granu, ženka bira. Kad se oko ženke okupe orlovi ona baci tu granu i gleda. Orao pokupi tu granu u vazduhu pre nego padne na zemlju, zatim je nežno predaje ženki iz kljuna u kljun.

Orlica uzima granu i ponovno je baca, mužjak je ponovo uhvati i donosi do nje, a ona je opet baca. Isto će ponovit će više puta dok se uveri da je on onaj pravi. Orla koji uhvati grančicu odabire za parenje i oni se spajaju. Zašto je bacala grančicu kasnije će postati jasno.
Zatim odlaze na visoku liticu, prave tvrdo gnezdo od jakog pruća. Zatim kljunom iz vlastitog tela trgaju perje i paperje i gnezdo učine mekim i toplim. U takvom mekom i toplom gnezdu orlica polaže jaja, zatim se iz njih izlegu orlići.

Kad se pojave orlići (a oni dolaze na svet goli i nemoćni), roditelji ih pokrivaju svojim telima sve dok ne ojačaju. Krilima ih zaklanjaju od kiše i jakog sunca, donose im vodu i hranu. Orlići rastu, počinje da im raste perje, krila i rep, prenosi Haber. Kad orlići ojačaju mužjak i ženka, otac i majka, pripreme im prvo iskušenje. Tata orao seda na kraj gnezda i počinje udarati krilima po njemu: maše, udara i trese po gnezdo. Zbog čega? Kako bi izbacio sve perje i paperje, tako da ostane samo kruto gnezdo od pruća, kojeg su na samom početku savili i napravili.
Orlići sede u tom rastresenom gnezdu, neudobno im je, teško i ne shvataju što se događa: mama i tata su bili tako nežni i brižni, čemu sad ova promena!?

Orlica jede ribu, orlići gledaju. Orlica za to vreme odleti, vraća se s ribom u kljunu seda na liticu pet metara od gnezda da je orlići mogu videti i počinje polako jesti ribu. Orlići sede u gnezdu gladni su krešte i ne shvataju što se događa. Ranije je sve bilo drugačije. Mama i tata su ih hranili i pojili, a sada je nestalo te ljubavi: gnezdo je postalo čvrsto, nema perja i paperja, roditelji jedu ribu, a njima ne daju. Šta im je raditi? Ako hoće jesti moraju izaći iz gnezda. Orlići počinju praviti pokrete koje nikada ranije nisu radili. Počinju izlaziti iz gnezda. Ne bi to radili da su ih roditelji nastavili maziti i brinuti se o njima. Gnezdo se nalazi na strmoj litici. Padaju, nespretni su, još uvek ništa ne umeju, ništa ne znaju.
Orlići dolaze do ivice gnezda, mašu po njemu, a zatim lete u ponor. A onda tata orao (onaj koji je već hvatao grančice) strmoglavo leti nadole i hvata svojim leđima orlića pre nego se razbije o liticu, donese do neudobnog gnezda. I opet: orlići padaju, a otac ih hvata. Kod orlova nijedan orlić se nije razbio I onda, u nekom trenutku pada, orlić počinje praviti pokrete koje nikada ranije nije činio: širi na vetru svoja krila, ulazi u vazdušni tok i počinje leteti. Tako orlovi uče svoje orliće. Čim orlić počne leteti sam, roditelji ga uzimaju sa sobom i pokazuju mesta na kojima se nalazi riba. Više im je ne donose u kljun. Ovo je vrlo dobar primer kako treba duhovno i fizički odgajati potomstvo. Koliko je važno da ih preterano ne držimo u toplom gnezdu! Koliko je važno je da ih preterano ne hranimo ribom, ako je oni sami mogu loviti! Ali i s kolikom brigom ih treba učiti da lete, posvećujući tome svu svoju snagu, svoje vreme, mudrost i veštinu! Nije čudno što ženka bira mužjaka bacajući grančicu. Ona ne želi da joj se deca razbiju. Birajući nemarnog oca bez provere, ne može računati na potomstvo.