STEFAN SIMIC:
Čekao je da zaradi ozbiljan novac
Da bi mogao u brak
Ne može tek tako
Da porodica ne ispašta
Čekao je, čekao i dočekao
Stekao dovoljno
A našao i nju
Jednu, jedinu, najbolju, mislio je u tom trenutku
Došlo je dete, jedno pa drugo
Ok, pomislio je, kreće pravi život
Vredelo je, imalo smisla
Ali su se troškovi utrostručili
Stresovi, brige, problemi
I još manje vremena za sebe
Žena ga je jedno vreme pratila, posle se okrenula
Dosadilo joj je da bude samo majka
Htela je više, bolje, drugačije
A on to nije mogao da ispuni
Deca, takođe
U svojim traženjima
Za koje on nije imao odgovore
On, upregnut, u čekanju pravog života
Gde na papiru sve ima, ali malo šta je onakvo kakvo se predstavlja
Stalno mu nešto izmiče
Kao da samom sebi izmiče
Svi traže
I mnogo više traže nego što daju
On je jedan, a njih je toliko
I onda umor, povlačenje, preispitivanje
Onaj nezadovoljni unutrašnji glas koji se buni
I kaže – čemu sve ovo -
Kada je više odmor, predah, ako ga uopšte ima
Trka na toliko frontova
Zastao je zapitan da li je to život
Da li je mogao nešto drugačije, ili tako mora
Kako drugi, tako i on
U krizu srednjih godina, emotivno pražnjenje, osećaj da je suvišan
Dok život prolazi
Koji je toliko čekao
Da mu se desi
Da konačno počne da ga živi, slavi i voli
Nije imao vremena
Za sve je imao vremena
A za sebe, tek usput
Sve sada ima
Uspešan je poslovni i porodični čovek
A samo on zna kako mu je
Dok mu sve iz ruku izmiče
I nenormalna snaga da sve to zadrži i sačuva
Svestan jednog
Da koliko god da je davao i daje
Niko i ništa mu ne garantuje
Da neće da ostari sam
Gde je pogrešio
Ili je to samo život
U kome je poštovao neka pravila
Ne sluteći da nema pravila
A iako ih ima
On se možda držao pogrešnih
U čekanju života
Ne sluteći da mu je najveći deo života
Bio pred očima i prošao
Ostalo je ovo sada
A on i dalje nešto čeka...
