Најугроженији су, а заслужују највише. На маргини друштва, и државе Србије, за коју су крварили, гинули, и због које су многи остали инвалиди. И сада када је ред на друштво и на државу да им врати тај дуг, тако да остатак живота проживе на достојанствен начин, друштво их одбацује, држава окреће главу.
Овде је реч о ратним ветеранима, људима који су стали у одбрану свих српских огњишта деведесетих година прошлог века, људима који су својим животима бранили животе сваког од нас.
Скоро сваки је син ратног ветерана, Југословенске Народне Армије, Војске Републике Српске, Српске Војске Крајине... Свако од нас има рођака, брата, ујака, који је бранио српски Космет од шиптарских терориста у униформи Војске Југославије и полиције Р.Србије. Свако од нас има неког стрица, кума, пријатеља од кога је слушао доживљаје са ратишта, који су за нас приче којима се дивимо, а за њих је била танка линија између живота и смрти.
И данас, када видимо како они живе, како се држава опходи према њима, на који начин их друштво одбацује, не можемо да будемо равнодушни према њиховој судбини, јер су они ти који су изборили наше право на постојање, са пушком у руци.
Како је могуће да издајничка власт која је дошла после 5. Октобра 2000. ратне ветеране политизује на гнусан начин, називајући их „војском Милошевића"? Не, господо! Они су били на фронтовима, у рововима од Косова и Метохије до Републике Српске Крајине не због политичких уверења, припадања некој странци, или себичних интереса. Већ из дубоких људских и родољубивих уверења која су красила сваког искреног српског борца, борца за слободу нашег окованог народа.
Српски медији су заузети програмима који вређају интелигенцију сваког здраворазумног човека, док места за слободу говора ветеранима има веома мало. Ни на једној телевизији у Србији не постоји емисија или бар делови емисија који се баве проблемима ове популације. Ником више нису интересантне ни приче и догађаји у којима су учествовали ратни ветерани, свест нашег народа је на драстично ниском нивоу, а поштовани су само онда када требају.
Од Српске Православне Цркве ова популација није добила никакву помоћ, те тако на сваку понуду удружења ратних ветерана за заједничко организовање прикупљања помоћи овој популацији СПЦ је имала негативан одговор.
У скупштини Републике Србије већина министара нити су учествовали у ратовима нити су били официри, те им и није стало да се потруде да положај ове популације поправе, општепознато је да су таквим људима битни само лични интереси и инререси сопствених партија и странака.
Данас се ратни ветерани третирају као „највећа сметња у Србији“ те је помоћ њима само бацање пара из државног буџета и беспотребно трошење средстава док неке друге популације (попут ЛГБТ) добијају " и капом и шаком".
И зато дигнимо свој глас у заштиту интереса ратних ветерана, и не тражимо никакву милостињу за њих, већ само право на достојанствен живот наших очева, браће, колега, комшија, сународника, и крвне сабраће који су се борили за нашу и вашу слободу!
