Кaд изговарате сa поштовањеm реч "СРПСКА МАЈКА" сетите се Наде Милић из Краљева а не неке певаљке Цеце!
Ово је за у књиге
На слици се налази Нада Милић, мајка три сина који су страдали за време и непосредно након НАТО бомбардовања.
Најпре је погинуо Срђан (26), потпоручник на Косову и Метохији. Био је у возилу са још три војника. Наишли су на мину код Србице. Сва три војника су погинула, а Срђан је због тешких повреда преминуо 4. априла.
Десет дана касније, 14. априла 1999. године, на ратном задатку погинуо је и Бобан, Срђанов брат близанац, поручник Војске Југославије. Он се код Ђаковице налазио у оклопном возилу са још седморицом војника кад су их погодиле две ракете на топлотно навођење.
Туга за браћом била је толика да Горан, трећи, најстарији брат, није издржао. Срце му је препукло од туге. Преминуо је у сну, 13. маја 2000. године, а имао је само 28 година. Био је верен и пред женидбом. Сахрањен је у гробници поред браће.
Кад су Милићи сахранили свог другог сина, отац Драгољуб ставио се на располагање Војсци Југославије и борио се на Кошарама. У спомен својој деци, по завршетку рата написао је књиге „Моји синови“ и „Соколови сломљених крила“. Иако здрав и физички активан, преминуо је изненада 2011. године у 61. години. Нада нам каже да је и њега сустигла неизрецива туга.
Нада Милић је у Краљеву, у својој кући, направила спомен собу у знак сећања на своје синове и мужа, јунаке. Нада каже да је у животу одражава само потреба да људима пренесе подвиг и жртву своје породицу за државу Србију и за наш миран и лагодан данашњи живот.

https://www.hellomagazin.rs/ce....lebrity-news/vesti/2

🙏 🙏 🙏

Sinisa o tome zasto otac nije hteo sa njim, nego se vratio svom domu - Pre 21 godinu, kada je trebalo da počne bombardovanje na Kosovu, moja porodica je bila sa mnom u Rimu. Moj otac, bivši vozač kamiona, jednostavan čovek, rekao mi je tada: “Siniša, idem kući.” Mrzeo sam ga zbog toga. Ovde je imao sve, a odabrao je da živi u polusrušenoj kući u malom selu, bez igde ičega. Ali, tamo su bili njegovi koreni. Bilo mi je potrebno mnogo vremena da se pomirim s njim, ali sada shvatam njegovu odluku. -

Stefan Simić

SINIŠA MIHAJLOVIĆ – DRUGA REČ ZA KARAKTER I VOLJU
Kao klinac imao sam samo jednog idola, to je bio Siniša Mihajlović, i jedini dres koji sam nosio u životu, bio je dres Siniše Mihajlovića, plavi dres, broj 11, Jugoslavija, i taj neki osećaj da sam pomalo Siniša Mihajlović pratio me dugo
Nisam trenirao fudbal kao druga deca, pa da znam da driblam i sve to, ali sam znao da se borim i da udaram loptu jako, i da budem stvarno zajeban u igri
To sam video od Siniše, a ako sam nečiji karakter, stav i narav voleo, voleo sam njegov
Igrao je odbranu a kao da je igrao napad, svaki korner i slobodnjak bili su njegovi
Sećam se utakmica kada je njegov Lacio gubio a on je ulazio da preokrene rezultat, a igrao je odbranu
Ludilo od igrača, šutirao je iz svih pozicija, iz kornera, sa pola terena
Isto sam kao on znao da podignem kragnu od dresa ili košulje, isto sam kao on vežbao udarce u kapiju i zid, stvarno sam hteo da ličim na njega, i da budem jak kao on, čvrst, nepobediv
Bilo je tada mnogo tehnički boljih igrača, talentvanijih, bržih
Ali taj spoj svega što je imao Siniša, i harizma na terenu, bili su nestvarni, kao i osmeh, bilo osmeh ljutnje ili radosti
Negde pred kraj osnovne našao sam drugog idola, I tu zajebanost, Sinišinu, i tučnjavu sa svima, zamenio sam Balaševićem, i sa dela sam prešao na reči, i fudbal me je nekako manje zanimao, više one unutrašnje borbe i okršaji...
Danas sam saznao da je bolestan, i prva reakcija je bila – možda jeste bolestan ali on je zajebaniji od bolesti -
Pre nekoliko meseci slušao sam Dekija Stankovića kako za Sinišu kaže, da je najjači karakter koji je ikada video, pravi ĆALE, i na terenu i van njega
Kada bi ga ranijih godina Siniša zvao na telefon, Deki bi ustao dok razgovara sa njim, iz strahopoštovanja
Sećam se jedne italijanske skrivene kamere sa Mihajlovićem
Glumci, u liku mafijaša, trebalo je da mu bace špagete u lice i da ga kidnapuju, ma kakvi, nisu smeli iako su bili naoružani
Umesto oni na njega, krenuo je on na njih
U prevodu – šta je bilo, gde ste pošli! –
Ko prati fudbal seća se kako je zaustavljao onog prvog Ronalda, Ibrahimovića, Batistutu, dok bi ga komentator nazivao – zidom, kamenom!
Siniša je uvek imao to nešto, prkos, ponos, onu stvar
Taj stav da sme na svakoga, a o posledicama je razmišljao tek posle
Zato je dobio toliko crvenih kartona u životu, zato je imao toliko jakih duela, zato je toliko dugo igrao a posle i trenirao klubove, i to kada je najteže, jednostavno se za njega borba podrazumevala, i uvek je išao do kraja
Tako će se boriti i sa svojom bolešću
Čak i da je ne pobedi a verujem da hoće, ponašaće se kao pobednik, do zadnje sekunde
On jeste pobednik, i uvek je bio pobednik
Čak i kada je gubio
Sećam se njegovih priča o detinjstvu, Vukovaru, ratu, šta je sve prošao i kroz šta je sve morao da prođe, priča dostojna nekog velikog filma
Fale ljudi sa takvim stavom, koji se nikada ne povlače, a koji su najbolji u svom poslu
Zato je bio tako veliki igrač, posle trener, a kažu i čovek
Zato što nije rođen da izgubi, nego da dobije
I prateći Sinišu Mihajlovića, uvek sam video pobednika, nevažno koji je rezultat bio na semaforu, taj nepobedivi stav bio je nenadmašan
U Siniši sam video jednog od svojih prvih učitelja, dok sam igrao, uvek mi je u glavi bio Mihajlović, i nebrojano puta sam izgovorio kada mi je bilo teško ili kada sam pobeđivao – Mihajlović –
Želeći da imam taj stav da nema predaje, i da koliko god da je nešto teško, da se igra do kraja
Igraće tako i Siniša
Tek treba da kaže svoje i odigra svoju najvažniju utakmicu
I ovo što mu se trenutno dešava samo je dokaz
Da bolest može da pogodi stvarno jakog čoveka
A to kako će se Siniša boriti, biće inspiracija mnogima
A oni koji ga znaju ili su pratili njegovu karijeru, neće da žale Sinišu, nego njegovu bolest
Pošto je njemu u mislima samo jedno
Da je pobedi, i izađe jači nego ikad
Šta reći na kraju osim da je druga reč za karakter i volju
Siniša Mihajlović
Stefan Simic